Историја српских превода Библије дубоко је повезана са развојем српског језика, културе и духовности. Још у средњем веку, у доба Светог Саве и Немањића, библијски текстови су били превођени и прилагођавани у оквиру богослужбене традиције на старословенском и српскословенском језику. Ови рани преводи поставили су темеље православне верске књижевности на српским просторима.
У XIX веку, са јачањем националног препорода и развојем савременог српског језика, јавила се потреба за јасним и приступачним преводом Светог писма. Најзначајнији резултат тог периода је Превод Даничић–Караџић, који је настао као плод сарадње двојице најважнијих реформатора српског језика: Вука Стефановића Караџића и Ђуре Даничића. Караџић је започео превод Новог завета, док је Даничић довршио рад и превео Стари завет, ослањајући се на оригиналне библијске језике.
Овај превод, познат као Српска Библија (Превод Даничић–Караџић), први пут је објављен у целини у другој половини XIX века и брзо је постао стандардни текст међу српским православним верницима. Одликује се чистим, природним српским језиком и верношћу изворним текстовима, због чега је и данас један од најпоштованијих и најкоришћенијих превода.
Данас, упркос постојању савременијих издања, превод Даничић–Караџић остаје класично и дубоко укорењено сведочанство српске духовне и језичке баштине.